Život je samo jedan i uvek boli. A sreća....ona se pojavi ponekad ponekad kratko traje, ponekad duže... Često čujemo da neko kaže, da su bogati ljudi srećniji i imaju bolji život. Ja ne mislim tako. Bogati ljudi su srećni samo dok imaju novca, ali kada ga izgube onda govore da ih je život kaznio i postanu jako nesrećni. Oni imaju u životu samo stres i prolaznu sreću. A gde je ta ljubav za malim stvarima koje nas čine srećnim, a koje ljudi zovu beznačajnim, kao što je miris cveća ili pesme ptica koje radosno pevaju svoje pesme na krošnjama drveća, ili čak vetar koji s lišćem pleše neki svoj ples?  

Kod nekih ljudi ta ljubav je isčezla, nestala, a ima i onih kod kojih se uopšte nije ni rodila. Sve više i više ljudi su toliko zaokupljeni poslom da više nemaju ni vremena za vlastitu decu, za igru s njima u nekom oarku. A kad nemaju vremena za vlastitu decu, kako bi onda mogli da imaju vremena za šetnju po nekom parku ili pored reke dok gledaju zalazak sunca a ptice im ponad glavu radosno pevaju sveje pesme.. Danas te stvari više ni neprimećuju, to im je prešlo v neku svakodnevnicu.  

Ali uvek se nadje neko, ko život gleda i s druge perspektive. Raduje se malim stvarima dok sedi u parku, radi na njivi ili samo prolazi pokraj reke a ptice nad njim radosno pevaju svoje pesme kao da žele da nam nešto kažu, sunce srećno sija iako se bori s oblacima za svoje mesto na nebu, jer se plaši da ako ga oblaci zaklone da će svet postati još melanholičniji, tužniji i nesrećniji. 

Zato se treba potruditi da sreću zadržimo što duže u našem životu da ne bi postao melanholičan, jer tako ćemo izgubiti i ono malo sreće koju imamo.